L’évolution du système monétaire de Serbie / Novčani sistem Srbije
| Authors |
|
| Section |
|
| Language | franceză |
| Key Words |
|
| Abstract | Razvoj novčanog Sistema u Srbiji bio je predodreden njenim geografskim I istorijkim položajem. Tako je prvo kovanje novca, kralja radoslav, započeto u prvim decenijama 13. veka, bilo usko povezano sa vizantijskim novčanim sistemom. Ustanovljeno je u vremenu kada sun a temelji jedinstvenog vizantiskog nocčanog Sistema uspostavljena brojna nova kovanja, kao posledica osnivanja niza država nakon pada Carigrada 1204. Godine. Podlogu kovanja kralja Radoslava činio je vizantijski novac, koji je na prostorima središnjih delova Centralnog Balkana, na teritoriji srpske srednjovekovne države, u 12. i prvoj polovini 13. veka predstavljao, sudéci prema numizmatičkim nalazima, osnovu monetarne cirkulacije. Već u severnim oblastima, u Podunavlju, vizantijski novac je polako ustupao mesto srednjeevropskom, sa emisijama ugarskog i naročito frizaškog od kvalitetnog srebra. Podlogu za kovanje novca kralja Radoslava predstavljao je novčani system, čiji su temelji postavljeni monetarnom reformom Aleksija I, 1092. godine. Ovom reformom u potpunosti je rekonstruisan novčani sistem uvoenjem novog standarda zlatnog novca od 20 ½ karata. Pored ove nominale uvedene su i sledeće: elektron aspron trahej od bakra i tetateron i polutetarteron od bakra. U drugoj polovini, odnosno krajem 12. i početkom 13. veka, ovaj sistem je, usled slabljenja političke i ekonomske moći vizantijske države, doživeo promene koje su se ogledale u alteraciji finoće i težine novca. Na ovoj osnovi bio je postavljaju i novac kralja Radoslava, a kao direktan metrološki, tipološki i stiliski uzor predstavljaju kovanja Solunske države – emisije Teodora I Andela i naročito Manojla Andela. Slično ovim emisijama i novčani sistem kralja Radoslava je bio zasnovan na bimetalizmu: elektron, tačnije srebrnom aspron traheju i bilon, odnosno bakarnom aspron traheju. Posle smrti kralja Radoslava u Srbiji je prekinuto kovanje novca, da bi bilo obnovljeno za vreme kralja Dragutina oko 1276. godine u jednom sasvim novom svetlu. Kao uzor za nove emisije srpskog novca uzet je venecijanski groš težine 2,178g i finoće 965/1000. Razlozi za uvodenje ove podloge sasvim su razumljivi. Radilo se o novcu koji je predstavljao već utvrden standard i osnovnu nominalu u opticaju na istočnoj jadranskoj obali, u njenom zaledu, kao i šire na prostoru centralnog Balkana. Podlogu kovanju „teške“ srebrne nominale činila je ekspoatacija srebrne rude koja se već više od dve decenije vadila u Brskovu važnom rudarskom središtu. Treba naglasiti da je eksploatacija srebra predstavljaja jednu od glavnih privrednih delatnosti i kamen temeljac srpkog novčarsta sve do pada srpske države, 1458. godine, pod Osmansko carstvo. Pojava sopstvenog novca, pored opšteg razvoja privrede i trgovine, uticao je i na sam proces monetarizacije, koji se svakako nije razvijao ravnomerno u svim delovima države. U Primorju je privreda već ranije počivala na novčanih emisija proces monetarizacije se ubrzao, zahvativši u prvi mah rudarske centre i gradska naselje. Koliki je bio stepen monetarizacje privrede u srednjovekovnoj Srbiji teško je reći. Neki aspekti monetarnog sistema kao monometalizam i kovanje samo „teškog“ srebrnog novca, bez emisija sitnog, upućuju nas na slabo razvijenu novčanu ekonomiju. Tako su praktično tokom celog razdoblja kovanja, sve do despotovine kovani uglavnom dinari, uz retke pokušaje stvaranja i manjih novčanih jedinica, frakcija dinara. Zabeleženo je više vrsti koje bi predstavljale poludinare. Reč je o jednom kovanju kralja Milutina?, Vladislava II? i tri vrste cara Dušana. Pomenute frakcije dinara prestavljaju izuzetno retke emisije. Očigledno je da se radi o malim emisijama koje nisu imale bijnijeg udela u cirkulaciji novca. U Primorju je novčano tržište svakako bilo razvijenije o čemu svedoči upotreba i kovanje bakarnog novca, folara koji je kao moneta piccola, koriščen kao sitnina i zamena za vrednije nominale. Bitne promene nastaju tek u razdoblju despotovine kada se, monetarnom reformom despota Stefana Lazarevića, pored dinara uvode i oboli, svakako pod uticajem ugarskog novčanog sistema. Stvaranjem nove jedinice značilo je da je proces monetarizacije zahvatio dublje korene. Vrednost srpskog novca je, slično grugim kovanjima ovog razdoblja, konstantno opadala. Neposredna svedočanstva o alteraciji srpskog novca pružaju nam mere protiv srpskih dinara koje je preduzimala Mletačka republika od početka osamdesetih godina 13. do prvih decenija 14. veka. Ova mutacija dinara započeta je ubrzo posle početka kovanja i nastavila se sa većim ili manjim padovima do samog početka 15. veka. Od prvobitnih teorijskih 2.178g njegova težina je pala na svega 0.40g. Obaranje vrednosti dinara bilo je uzrokovano kako unutrašnjim razlozima, tako i spoljnim. Unutrašnje razloge predstavljali su devalvacija dinara radi finansiranja budžetskog deficita, rast potražnje za novcem, isplate u novcu i dr, dok su spoljne činili izvlačenje srebra iz Srbije, opšti trend pada novca, fluktuacije izmedu cena zlata i srebra, itd. O negativnim trendovima svedoči, pored alteracije dinara i smanjeje novčsnog stoka, koje se naročito ubrzalo od vremena cara Uroša. Ovaj proces je svakako bio u korelaciji sa političkom i ekonomiskom krizom, ali i opštim apodanjem količine plemenitih metala u Evropi, gde su u razdoblju od 1325/50. do 1450/75. godine rezerve opale za polovinu. I pored stalnog trenda opadanja finoće i težine beležimo i monetarne reforme koje su imale za cilj poboljšanje samog novčanog sistema. Tako je oko 1311. godine od strane kralja Milutina uveden novi dinar sa krstom veće vrednosti, poznat u brojnim dokumentima kao dinari de cruce. Uvedeno je i obeležavanje novca siglama radi njegove kontrole. Sa druge strane kralj veće finoće i težine- vrednosti (srednja težina 2.18g) čime su stvorena dva odvojena novčana sistema. Ova podela će se zadržati i posle objedinjavanja srpskih zemalja, do samog kraja kraljevskog perioda. Već za vreme narednog vladara, Stefana Uroša III dinar je zabeležio značajan pad. Njegovo opadanje još jačim tempom nastavilo se tokom vladavine Stefana Dušana. Srednja težina njegovog krstatog dinara iznosila je 1.61g, dok je dinar sa carem i caricom koji drže krst koji predstavlja jednu od poslednjih njegovih emisija, pao na svega 0.91g. O drastičnom padu vredosti srpskog novca indirektno svedoče i sami izvori. Krstati dinari kralja Dušana predstavljali su, sudeći prema dokumentima, važno platežno sredstvo u Primorju. Nalazimo ih pomenute u brojnim novčanim transakcijama ovog razdoblja. Vesti o nijma su izuzetno brojne u tridesetim i četrdesetim godinama 14. veka, da bi se posle 1342-1348. godine naglo proredile. Pored ovih emisija beležimo i kotorske dinare cara Dušana koji su kovani po sasvim različitoj, znatno većoj, metrološkoj osnovici od one koje srećemo u unutrašnjosti zemlje. Njihov direktan uzor predstavljaju srodna kovanja Dubrovnika. Dalje tokove novčanog sistema odredio je postupni raspad srpskog carstva i vladavina samostalih oblasnih gospodara. Uprkos razdvajanju na više celina novčani sistemi su ostali manje više vezani svedočeći o bliskosti monetarnih politika. Osnovni trend ovog razdoblja sve do stvaranja despotovine predstavlja kontinuirana devalvacija dinara isprekidana većim ili manjim padovima. Za vreme cara Uroša nastavljeno je sa obaranjem vrednosti dinara. Ovaj tok se nije odvijao ravnomerno u svim ovlastima. U centralnim i južnim, novčani sistem je direktno bio vezan za novac cara Dušana. Preuzeta ponderalna stopa će predstavljati uzor za emisije Mrnjavčevića i ostalih oblasnih vladara. Sasvim drugu osnovu, znatno nižu, nalazimo kod kovanja iz severnih oblasti. Ovu osnovicu će kasnije pratiti rudničke emisije župana Nikole Altomanovića i kneza Lazara. Beležimo i emisije dinara ispod ovih vrednosti koje pripadaju lakalnim kovanjima i verovatno nekim manjim kovnicama. Posebnu grupu čine njegove kotorske emisije dinara i poludinara. Na osnovama novčanog sistema cara Uroša kovanje novca započeli su mnogi oblasni gospodari prvenstveno iz južnih oblasti carstva: despot Jovan Oliver koji je kovao već za cara Dušana, carica Jelena, kralj Vukašin, despot Uglješe i kralj Vukašin, Marko, Andreaš, Jovan Dragaš, Konstanin Dragaš, Andrija Gropa, Jedr? i Rig. U zapadnim i severnim srpkim zemljama novce kuju Nikola Altomanović, knez Lazar i Đurad I Balšic, čija novčarstva takode slede kovanja cara Uroša, odnosno kralja Vukašina. Emisije novca iz kovnica iz centralnih oblasti, Nikola Altomanovića, kneza Lazara i Đurda I Balšića, u potpunosti kopiraju izgled dinara kralja Vukašina sa višerednim natpisom preuzeimajući i njegovu ponderalnu osnovu. U severnim oblastima nalazimo sasvim drugi novčani sistem koji je baziran na lakšim dinarima. Svoje „rudničke“ emisije su kovali Nikola Altomanović i knez Lazar. Posle 1373. godine u centralnim i severnim srpskim zemljama ostale su dve samostalne oblasti: država kneza Lazara i teritorije pod upravom Vuka Brankovića. Njihovi novčani sistemi su se razvijali praktično paralelnim tokovima – stalnim opadanjem vrednosti dinara. Knez Lazar je nakon prvih emisija kovanih po različitim standarnima spustio težinsku osnovicu ispod 0.82g, dok su njegove poslednje emisije težile0.56g. U istom pravcu se razvijao i novčani sistem Vuka Brankovića i njemu potčinjenih feudalaca: Grgura Brankovića, Jakova, Smila, Vlatka, Dragosava, Jandrije?, Stefana Musića?, Patrijarha i gradova Skoplja i Prizrena. Od stope od 0.88g težine su tokom vremena pale na 0.46g, pa i 0.34g. Pad dinara u ovom razdoblju bio je sasvim sigurno uzrokovan političkom i ekonomskom krizom u kojoj su se našle srpske semlje. Devalvacija novca je takode zabelezena i u susednim i bliskim zemljama Dubrovniku, Bugarskoj i Vlaškoj. Ovde je svakako reč i o političkim faktorima,, nadiranje Osmanlija, ali i opštim monetarnim kretanjima, kao što je opadanje mase novca u opticaju. Naime, Evropa kasnog srednjeg veka je bila pogodena jakom kontrakcijom monetarne cirkulacije koja je dosegla kritične nivoe 1395-1415 i kasnije 1440-1460. godine. Uzroke ove krize, pored demografske i ekonomske depresije, treba potražiti u padu rudarske proizvodnje srebra u Evropi i usporavanju dotoka afričkog zlata. Pored ovoga, stalni deficit u razmeni sa Istokom je povlačio evropsko srebro i zlato iz rudnika i ono iz opticaja. Obnova proizvodnje nastupila je oko 1428. godine zahvaljujući novom prilivu metala, najverovatnije sa Balkana. Zahvaljujući novim političkom trenutku na području Centralnog Balkana i novom okruženju, u Srbiji su početkom 15. veka otvoreni novi rudnici, a stari su povećali svoju sistema u Srbiji. Naime, preve emisije kneza Stefan Lazarević su se naslanjale na prethodna kovanja uz dalju depresijaciju dinara koji su pali na 0.41g, pa i 0.29g. Povećanje proizvodnje srebra i drastičan pad dinara doprineo je da vrlo brzo posle 1402. godine despot Stefan Lazarević reformiše monetarni sistem značajni podizanjem težine dinara od 1.21g do 0.82g. Po prvi put uvedene su i frakcije – oboli koji su služili kao sitan novac za lokalnu upotrebu. Dometi ove reforme su bili značaajni za dalji razvoj novčanog sistema. O promeni novca posredno saznajemo iz jedne prepiske, koja se odnosi na Rudnik, iz 1407. godine o zameni novca – sovra el fatto dele monede vechie e nove. Pored ove rekonstrukcije novčanog sistema despot Stefan Lazarević je sprovodio i druge mere u okviru fiskalne politike, koje su se ogledale u zaštiti poreskog sistema, kao i u nametanju proteksionizma. Naime 1421. godine zabranio je Dubrovčanima izvoz srebra i zlata. Na istim principima kovanje novca je nastavio i Đurad Branković. Oko 1435. godine despot Đurad Branković je ismenio novčani sistem. Ove promene su se ogledale u reorganizovanju kovanja; uvedeno je obeležavanje kovnica na novcu, podignuta je težina dinara, smanjena je njegova veličina i promenjen je stil. Da li je promenjena i finoća dinara nije nam poznato. Nastavljeno je takode sa kovanjem obola. Ove mere su očigledno imale za cilj dovodenja reda u kovanju novca. Dva dokumenta iz dubrovačkog arhiva nas obaveštavaju o uvodenju novih dinara. Za nas ja najinteresantniji prvi iz 1435. godine iz koga saznajemo da je despot izdao naredenje da se novim novcem – monete nove – imaju isplaćivati dugovi tako da se deset groša primaju za šesnaest groša dugova. Za vreme despota Đurada Brankovića po prvi put imamo jasno posvedečeno kovanje novca u gradovima. Radi se prvenstveno o emisijama iz njegove prestonice Smederevo. U tu svrhu je despot zabranio 1445. godine, Dubrovčanima da kupuju srebro u Smederevu. U ostalim mestima njegova kupovina je bila dozvoljena. U gradovima novac nije bio kovan samo od srebra koji je poticao iz rudnika već i od uveženog stranog novca, kao što je to bio slučaj u mnogim drugim zemljama. O ovome svedoči prekivanje jednog dinara despora Đurada Brankovića preko denara ugarskog kralja Sigismunda. Posebno mesto medu novčanim emisijama Đurada Brankovića predstavlja njegovo zajedničko kovanje sa Jovanom Hunjadijem, po ugledu na ugarski denar. Poslednja dva kovanja srpskog novca vojvode Ivaniša i despota Lazara Brankovića naslanjala su se na novčani sistem despota Đurada Brankovića. Upravo u trenutcima kaga je novčani sistem u Srbiji postavljen na noge, njegov dalji razvoji je naglo prekinut podpadanjem Srbije pod Osmansko carstvo. Posle nekoliko vekova pod Osmanskom vlašću, Srbija je, posle duže borbe za nazavisnost, 1830. godine postala kneževina. Od tog vremena se u više navrata razmišljalo o osnivanju banke i izdavanju sopstvenog novca. Posao oko osnivanja Narodne banke i izdavanja sopstvenog novca odvijao se sporo usled brojnih objektivnih poteškoća, ali i nerazumevanja koja su stajale na putu. Ova ideja je po prvi put jasno iznesena u izveštaju komisije „Visokoslavnome Sovetu“ od 1. jula 1856. godine u kome se predlaže osnivanje Narodne banke i puštanju u opticaj novca. Iz ovog predlogai kasnijih projekata donet je tokom 1864. godine projekt Zakona o Narodnoj banci koji sadržavao brojne principe koji će kasnije biti preneti i u zakonske propise na samo Srbije već i kasnije Jugoslavije. Posle nekoliko godina od prvih zamisli i predloga Zakona, za vlade Mihaila Obrenovića, iskovan je 1868. godine prvi novac kneževine Srbije. Ovaj novac je iskovan na osnovu odluke Narodne skupštine održane 11. oktobra 1867. godine i poslaničkog predloga „da se skuje srpsla moneta i razne mere ujednače“ Na osnovu ranijih ideja i predloga iznetih u Skupštini, doneta su rešenja o kovanju novca u Srbiji „u nameri da se u Srbiji zavede novčana sistema franaka po konvenciji u Parizu od 25/13. dekembra 1865. izmedu Francuske, Belgije, Italije i [vajcarske, i da se sad u Srbiji cirkulirajući novci zamene Srbskim bakarnim monetama]“. Pored privredne i finansijske koristi u rešenjima je posebno bilo naglašeno „da glavna korist leži u moralnom dobitku, da naše otečestvo ima svoje sopstvene novce s likom svoga knjaza i s nadpisima Srbskim, i ako se zasada ovi novci sastoje samo iz bakarni moneta. Uvodenje novca pratio je i čitav niz mera monetarne prirode“. Kovanje bakarnog novca predstavljalo je samo prvu, svakako značajnu, stepenicu u razvoju novčanog sistema. Već 1871. godine u Narodnoj skupštini iznet je predlog o puštanju papirnog novca u tečaj. S tim u vezi Ministar finansija se obratio Državnom savetu za mišljenje Državni savet je svoj odvogor dostavio tokom 1872. godine istakavši da „taj novac uobražene vrednosti ne bi kredita imao kod našeg naroda, koji je navikao na zlatne i srebrne pare, koje pravu vrednost izražavaju“. Odbojan stav prema papirnom novcu išao je dotle da se tvrdilo da je „papirni novac, koji se u nekim evropskim zemljama nalazi, zastarela ustanova“ i da „nikako one niso uslov potpomaganju industrije i trgovine“. Nezadovoljan odgovorom Ministar finansija se godinu i po docnije obratio po istom pitanju Glavnom trgovačko-zanatlijskom odboru u Belgradeu. Odgovor ovog Odbora, glavnog predstavnika privrede, bio je suprotan gledištima Državnog saveta. U svom odgovoru upćenom 1873. godine Odbor je principijelno podržao ideju stvaranje Narodne banke, kao i izdavanja papirnog novca. Prvi pokušaj izdavanja novčanica bio je podstaknut razvojem političkih prilika u Srbiji, pred srpsko-turski rat 1876. godine. Doneta je zakonska odluka i novac je čak i štampan, ali nikada nije pušten u opticaj. Značajan. Dogadai u razvoju novčanog sistema predstavlja donošenje 1973. godine Zakona o kovanju srpske srebrne monete prema kome su u Srbiji prihvaćena načela i odredbe konvencije o Latinskoj uniji 0d 23. decembra 1865. godine. Prema ovom Zakonu je odredeno da je osnovna jedinica srpsle srebnre monete dinar vrednosti 100 para. Finoća, težina dimenzije su odredene prema franku zemalja Latinske Unije. Važan datum u monetarnoj politici Srbije predstavlja 10. decembra 1878. godine kada je donet Zakon o srpskim narodnim novcima kojim je zamenjen starji iz 1873. Ovim zakonom Srbija je definitivno prišla Latinskoj uniji. On je takode predstavljao i izraz važnih promena i stečene nezavisnosti priznate ugovorom iste godine na Berlinskom kongresu. Ovim zakonom je kovanje novca pripadalo isključivo državi. Uporedo sa kovanjem novca, u Srbiji se, nastavilo sa iznalaženjem mogućnosti za osnivanjem Narodne banke. Posle niza predloga iznetih tokom osme decenije 19. veka za osnivanjem Srpske Narodne banke, 30. decembra 1882. godine usvojen je Zakon o Narodnoj banci što je predstavljalo pored početka kovnja novca najzanajajniji dogadaj u formiranju i zaokruživanju novčanog sistema Srbije. Organizacija banke je izvedena uz pomoć Belgijske narodne banke i njenog šefa knjigovodstva [arla Bošmana. Banka je otpočela sa radom 2. jula 1884. godine. Prema pomenutom Zakonu Banka je mogla da izadaje novčanice koje su bile razmeljive za zlato. Prema njegovim odredbama Banka je bila dužna da održava pokriće novčanica u zlatu u visini od 40%. Zadejno sa osnivanjem Srpske narodne banke radilo se i na pripremi za izdavanjem papirnog novca. Predložak za prvu novčanicu, preuzet je zahvaljujući angažovanju [arala Bošmana od Belgijske narodna banke koja je ustupila Srpskoj narodnoj banci svoju rezervnu novčanicu od 100 franaka, koja je zatim preradena u prvu srpsku novčanicu od 100 dinara. [tampana je u Briselu na hartiji koja je bila primpremljena za novčanice iz 1876. godine. Prva novčanica je nosila datum od 2. jula 1884. godine. Pojava novčanica u Srbiji dovela je do nagativnih trandova na finansijskom tržištu, koji su za uzrok imali nepoverenje prema papirnom novcu. Nezadržavanje novčanica i stalno naplaćivanje dovelo je do drastičnog pada zlatne podloge krajem 1884. godine. Usled ovoga je dopunjen Zakon o Narodnoj banci tako što je predvideno da se izdaju i novčanice u srebru. Radilo se o paliatovnom rešenju i uvodenju neke vrste bimetalizma. Prve novčanice od 10 dinara plative u srebru pojavile su se 18. novembra 1885. godine. U ovim okvirima nastavio je dalje da se razvija novčani sistem u Srbiji. Vredi zabeležiti da je posle pada Aleksandra Obrenovića 1903. godine započelo vodenje sredenije finansijske politike koja je u godinama Balkanskih ratova i naročito i svetskog rata bila, što je i logično očekivati, bila znatno zaoštrena. Stvaranjem Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine započeto je i oblikovanje novčanog sistema i stvaranje jedne nove emisione ustanove. Nakon višemesečnih priprema postignut je sporazum o pretvaranju „Privilegovane Narodne banke Kraljevine Srbije“ u Narodnu banku Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, koji je usvojen 2. januara 1920. godine. Novac Srbije nastavio je svoj dalji život kroz finansijsku politiku i emisije novca Kraljevine Jugoslavije. |
| Pages | 177-188 |
| Download | 
|
| Title of the Volume |
Total Number of the Papers: 540
MNIR Projects
iMAGO Romaniae
The Virtual Museum
Masterpieces 2019
The Great War
Communism in Romania
3D ICONS project
Ideas Exploratory Research Project
COLLAGE - Intelligent System for the Analysis and Diagnosis of Collagen Based Artefacts
Through industry, for the country!
Portrait Gallery
People, places and treasures
Partners
